Grad je bio u plamenu
sedmog aprila dve hiljade devetnaeste godine
narod u Beogradu lomio je izloge prodavnica i butika
Lopovi preko puta moje zgrade
na Zvezdari obijali su nečiji automobil
a nekoliko metara dalje
bosa žena na ulici vrištala je držeći dete u naručju
drugu ženu sam čuo kako siluju iznad mog stana
trojicu muškaraca nekoliko žena baca sa terase preko puta zgrade
u vestima javljaju da je stotine mrtvih u gradu
i da se taj broj povećava
ljudi hodaju po staklu
krvave i užarene noge nosi bunt protiv života
nekolicina ljudi pokušava da obije moj stan
lupaju u vrata
ulice vrište sirenama policije, hitne, vatrogasne
zapravo
sve sirene su slične
eksplozije su sve glasnije
Beograd polako odlazi u nebo
odišući paljevinom i krvlju
u ulici Ruševina
u ulici Plača
Smrt dolazi i svi su u panici
čujem korake koji odlaze od mojih vrata
lopovi odustaju
ne mogu da obiju stan
i dok je grad bio u plamenu
sedmog aprila dve hiljade devetnaeste godine
mene je boleo kurac za sav taj haos
ja sam čekao tebe
i nervirao se jer kasniš
gasim treću cigaretu
otvaram još jednu limenku piva
sat vremena je prošlo
tebe još uvek nema
kroz prozor gledam zgrade u plamenu
kako padaju jedna drugoj u zagrljaj
i nije mi žao
priznajem da sam malo ljubomoran na prizor
a tebe još uvek nema
da me spaseš
dok se ovaj svet ruši