Nakon hiljadu i četiristo dana
ponovo sam bio radostan,
bez alkohola,
bez cigareta,
ja, sam, i beskonačan park
koji vrišti od dece
i kerova koji po parku seru
Vidim u odrazu vode, u fontani,
pijanca koji pali cigaretu
i naginje jeftin viski iz čaše
govori mi da si Ti umrla
Sva raspoloženja u meni
skupila su se u jedan
istinski zreo osmeh,
Tvoja smrt je za mene
novi život, svež poput
prvog gutljaja točenog piva
Dugo ti je trebalo da umreš,
ti ne zaslužuješ život,
o Tebi su mnoge Depresije govorile
Ti ne zaslužuješ Ljubav,
Tebe su mnoge Usamljenosti želele zarobiti,
zidovi bi se smanjili, anksioznost bi bila blaga kazna,
davila bi se u alkoholu,
mrzela bi ljubav,
ljudi se sklanjali od Tebe,
i ti bi izbegavala iste te ljude,
sve postaje glupo,
potonula bi u najmračniji Univerzum,
ništa se ne važi,
pesme su neme,
boje ne postoje
Ne zaslužuješ Zagrljaje,
sva Nedostajanja bi napravile
omču oko tvog vrata,
samoubistvo bez predoumišljaja,
i ljubav iz nehata
porota govori “Uzmite joj srce!”
kraj
Zaslužujem što si umrla,
i što se više nikada nećeš vratiti
u ovaj Svet
ja sam poslednji muškarac
koji je o Tebi
svako veče ćutao,
sad neka drugi pate,
mene ionako nigde nije bilo,
sada se budim,
Tvoja sahrana je
i nikog nema.
