Moje pesme počinju da liče jedna na drugu
svega nekoliko reči
šeta se kroz stihove
zaključak je negde drugačiji
ili pak sličan kao u svim pesmama
ja prvo patim pa umirem
ili umirem i onda se sećam patnje
tako se završava skoro svaka moja pesma
i nakon dve flaše vina
smatram da nema ništa loše u tome
jer i sve one liče na nju
šetaju se ulicama
plešu u barovima
u svakoj vidim njen osmeh
njene pokrete
one imaju njenu boju glasa
kraj ove patnje se ne menja
ostaje isti
progoni me
dok ne umrem