U poslednje vreme
volim da sedim
sam za šankom
i da ćutim.

Nije mi potrebna
nijedna devojka
koja bi imala želju
da me upozna
za jedno veče.

Ja uvek pričam
istu priču,
jer ne znam šta drugo
da kažem, ne mogu da izmislim,
a one uvek postavljaju ista pitanja,
i sve do jedne žele
da upoznaju muškarca za jedno veče:
Kako se zoveš?
Čime se baviš?
Šta si u horoskopu?
Odakle si?
Naglasak ti je malo drugačiji?
Ne, stvarno odakle si?
Često dolaziš ovde?
Kako si rekao da se zoveš?
Šta studiraš?
Šta si završio?

Sva ta dosadna pitanja
prevazilaze kliše.

S vremena na vreme
provuče se pitanje i
koliko zarađujem,
retko kada postave pitanje
da li se viđam sa nekom,
i uvek iste odgovore dobijaju.

Prosto žalim za vremenom
kada smo mi, muškarci,
ostajali misteriozni,
a devojkama to nije smetalo,
želele su da nas upoznaju svaki dan.

Nakon nekoliko meseci pitale bi nas
koji smo znak u horoskopu,
koju hranu volimo, šta najviše pijemo,
da li oblačimo odelo sa kravatom ili mašnom.

Ženski rod je bio zainteresovan.
Mi smo ćutali, nismo se odavali
ni kada smo najviše bili pijani,
a bili smo skoro svako jutro mamurni.

Danas upoznaju muškarce za jednu noć,
procene ga bolje od Državne Bezbednosti,
saznaju od rođenja pa do danas sve o frajeru
dok je popio treće točeno pivo.

Ali, mi im govorimo sve jer želimo da nas vole
ovako jadne, bedne, iskrene, naivne budale,
želimo svojom pričom da im pružimo ljubav,
da ih odvedemo prvo veče u krevet
ili nakon trećeg sastanka,
jer mi ništa drugo i nemamo sem svoje priče.

Nego, sve se završava na tome
da im brzo dosadimo, čak i posle prvog seksa,
ili nakon trećeg sastanka.

Moramo da ćutimo.
Moram da ćutim.
One ne trebaju odmah sve da znaju.
Niti mene zanima njihov život prvo veče.

Svi ti momenti u Pabovima
već su viđeni, ispričani,
Šankeri se smeju dosadnim upoznavanjima
dok brišu čaše.

Hajde samo da pijemo
i da izbegavamo
depresivno uporno usamljene
situacije
gde oboje želimo jedno drugo
dok ne upadnemo u dosadu već treću noć,
da ne bude ista priča.