Došao je sad kada napokon
tela dišu u istom ritmu
svet se pretvorio u jedan stan
svet se pretvorio u spavaću sobu
a on je tu ispred vrata
sa ružama u rukama i gitarom
čeka da mu ona otvori
slušam je kako postaje nervozna
dlanovi ne trpe znoj
izlaz iz tišine ne postoji
prozori od sobe postaće
saučesnici ubistva
tužne ljubavne priče svi vole
svet više nije nedeljiv

Kroz glavu mi prolaze reči
Bronjislava Maja
kao metak
nisam ni svestan da polako umirem
Ostalo je samo količina kilometara,
krhkost pogleda
u razmerima duha i srca
i sve je u jednom trenutku puklo u meni
ostalo je samo prazano telo
Smrt ne žuri nigde uživa u čovekovoj patnji

I to što on ne zna da ona voli kaktuse
ne menja činjenicu
da njoj nije svejedno
što on još uvek stoji ispred vrata
čeka da mu otvori
i da se dese
suze
muzika bez ritma
usamljenost
taj muškarac
i ona
i još hiljade ljudi
kamere
televizija
takvu je vidim za pet godina
i dok bude čitala ovu pesmu
pamtiće samo momente
koje je propustila
da mi kaže volim te.