Tišina me je dovela do ludila,
dok sedim za šankom
i ispijam rakiju koju mešam sa pivom,
Nju čuvam u sebi.

Iz kutije vadim upaljene cigarete,
Nju krijem iza dima,
Nju krijem u svojoj jetri od
alkohola,
Nju krijem u praznom srcu,
krijem je od svih šankera,
kurvi konobarica i
uspešnih glupih muškaraca.

Usamljenost se ne leči instant seksom,
niti se leči devojkama od kojih
tražim utehu, razgovor i jeftino vino.

260 dana u godini se družim sa
Samoćom koja me naliva alkoholom,
oh, kako mi prija, ne želim da izađem
iz ove beskrajne Boli.

Ne razumem ljude koji ne piju
dok pate za propuštenom prilikom.
Sa njima nešto nije u redu.

Sva razočaranja se okupljaju
u mojoj čaši alkohola.
Sva tuga je u dimu koji
kukavički čuči u mojim
plućima trujući mi
sve organe, Srce najviše.

Ne mogu da opišem
koliko je sve sranje
koje se dešava oko mene.

I ne znam da li uopšte
više pijem zbog Nje.