Nakon četiri meseca od smrti
telo počinje da se raspada – gledam u pištolj koji držiš uperen u mene

Juče je u nekom selu na jugu države
umro poslednji stanovnik – strah predviđa budućnost

Gladan prosjak sa ulice ustaje sa pločnika
i odlazi kući bez prebijene pare – očekivanja su prerušena u pesimizam

Prošle nedelje žena je pokušala da se ubije
dete je plakalo u hodniku stana
njenog pijanog muža odvela je policija
mi
oboje svesni još uvek dišemo i nismo siti mržnje
budimo se besni i nesrećni – ljubav voli tugu

Na stolu su sedativi,
limenke piva i tvoje knjige Šopenhauera
pitam se da li je pištolj napunjen
kroz misao mi prolaze pesme Džordža Gordona
želim da sam pijan
i sada shvatam da dela koja smo čitali
jasno opisuju naš odnos

Rekonstruisanje prošlosti
je poslednja nada da rat prestane
Draga, jasno ti je da nije moglo drugačije? – pesme vole da su nesrećne

Tišina polako ulazi u histeriju
tvoj prst je na obaraču – želja je nestrpljiva

Želim da te još jednom poljubim
tvoje telo zabranjuje suze
moje ruke se ne pomeraju – mozak isključuje empatiju
dovoljan je samo jedan metak
i mi prestaćemo da postojimo

Nakon četiri meseca od smrti
telo počinje da se raspada – navika ne podnosi samoću