Spremio sam se da izađem u bar
koji se nalazi u blizini zgrade
u kojoj stanujem.
Obukao sam belu košulju,
crne farmerke,
bele patike i sportski sako.
Stavio sam blek kod parfem
koji obično prskam i po košulji,
devojke vole taj nežni miris
čistoće i sigurnosti.
Uzeo sam jednu rakiju da popijem
na eks pre nego što izađem
da se ponovo napijem
i da priđem nekoj devojci
koja žudi za momkom,
koja veruje u ljubav i želi da voli.
Rakija me je podsetila
da nisam spreman za provod i mamurluk,
da nisam spreman za ovaj svet,
nisam spreman za ovo veče,
niti bilo koje naredno veče.
Svi mogući pokušaji su se srušili
kao so u vodi kada mi se prikazala
melodrama pred očima:
Gledam u brinetu, lep osmeh.
Sve lepe devojke dolaze u taj bar.
Prilazim joj, a scenario je sledeći,
i bombardovanje počinje:
Imaš li kola? Nemam
Čime se baviš? Ne bavim se
Koliko zarađuješ? Dovoljno za alkohol
Nisi iz ovog grada? Tačno
O čemu sanjaš? Trenutno o tome
da te vodim u stan
Kretenu! To sam apsolutno
U trenutku sam se
predomislio, i odustao
od želje da mi se u baru
posreći.
Devojke su danas spremnije
od muškaraca. Zahtevnije.
Devojke su sigurnije. Jače.
Ravnopravnost za koju su se
borile su osvojile, zarađuju više od nas.
Prosto žalim za vremenom
kada su cure u šarenim,
dugim haljinama gledale koji
muškarac ima veću kitu,
i da l’ frajer svira gitaru.
Ostao sam u stanu
da pijem sam.
Bar je ionako prazan.
