Magla zatvara beogradske ulice
stidljiva ulična svetla sakrivaju tvoju senku
poslednji tvoj topli pogled odlazi iza ćoška
i nema veze što mi nestajemo
postoji milion srećnih ljubavi
ali šta se dešava sa navikom koja je pristuna?
Molio sam svirače u baru da sviraju još malo džeza
nisam prihvatao kraj pred upaljenim svetlima
poručio sam još jedan dupli viski za šankom
od proleća do jesenji pamtim dve-tri noći
ali ne mogu da razumem naviku koja je prisutna
Na ivici propasti mog sveta ljubio sam druge usne
ostajao sam živ glumeći da si ti uvek pored mene
siromašan mi rečnik da joj kažem šta osećam
ja padao sam svaki put u tišinu
budio se u jutra neko drugi ja
i dalje ne razumem naviku koja je pristuna
Želeo sam da skočim i da te kao zvezda gledam
ali vreme nas je spojilo i tvoje reči ponovo slušam
kažeš da nije ti bila namera
između nas je bila jedna divna avantura
sada sam se u život ponovo siromašan vratio kada mi je razlog jasan
odlazim na posao
barove sam zaboravio
na ulicama potpuno zdrav sudaram neke nove poglede
ali i dalje nisam razumeo naviku koja je bila pristuna
Art: Francesco Corvino